Ko čuva čuvare (Quis custodiet ipsos custodes)

Taj  drevni zapis ,opisuje stalnu potrebu čovečanstva da objasni predanost i doslednost zadanom cilju.

Svedoci smo međusobnog optuživanja i prebacivanja ko to ima pravo i ko će to lepo da nam čuva Zadužbinu,vezano za tekst objavljen čak i na našem portalu. Istine radi ovo su činjenjice a vi sami izvedite zaključak.

Javnost nikad nije upoznata sa željom a kamoli testamentom Kralja Petra I.

Do devedesetih godina je bilo zabranjeno zvonjenje zvonima Oplenačke Crkve.

Tek u XXI veku je dozvoljeno Bogosluženje u Hramu.

Crkva na Oplencu je po mnogo čemu jedinstvena ali  i po naplati ulaza u nju.

Komunistički režim se nikada nije odrekao upravljanja nad kompleksom.

Ko bi po vama iz prikazanog  trebao da nasledi prethodnog Čuvara koji je po sopstvenoj izjavi pripadao „određenim strukturama“ i da li bi to kadrovsko rešenje trebao da izrodi lokalni političar kome je jedini adut za ovo konstantno naručivanje pesme „Morem plovi jedna mala barka…“ili Udba.

Pitanje je retoričkog karaktera i ne treba odgovarati na isto.

Uvlačiti u čitavu priču Aleksandra Karađorđevića i njegov doprinos odlučivanju je naivan jer on čovek nikad nije naučio srpski jezik dovoljno da bi pratio fabulu.

Dragan Živojinović-Misleći  Srpski Bik

Гром из облачног неба

Конституисана је власт у Тополи.Кад? Па кад него у четвртак кад би иначе.Резултате знамо,чаршиске приче такође,скоро да нас ништа није требало изненадити па ипак…Председник Општине Драган Јовановић се потрудио да нас подсети да смо „сви ми помало социјалисти“ На мала врата и без обзира на комодитет сопствене победе је увео Тополске Социјалисте у актуелну власт.Ради се о добро познатим кадровицима још из времена Милошевића чије је чињење и не чињење народу добро познато.

Не могу а да се не запитам зашто?Вероватно да постоје практични и прагматични разлози,“виши циљеви“неко склон теоријама завере би додао и људе из сенке ,тајна друштва,витезове од еуро крема и ко зна шта још постојеће и имагинарно.Обзиром да нас је још Домановић жигосао размишљањима „обичног српског вола“покушајмо заједно да лоцирамо суштину.

Председник Драган Јовановић,је припадник и потпредсеник Нове Србије,странке којој би национ и његово очување требао бити на првом месту.Својом реториком, али и делима је овакав став више пута потврдио.Најбољи пример су догађаји из Аранђеловца од пре пар година са скупа Пешчаник где је директно оспорио и онемогућио нападе аутора Пешчаника на Српски народ у центру Шумадије.Проглашен је за организатора и инспиратора и трпео је велики притисак владајућег режима.Борис Тадић тадашњи Председник Србије је јавно тражио да се процесуирају коловође и организатори митинга а сам догађај је у прорежимској емисији Утисак недеље био и утисак недеље и утисак месеца и кандидат за утисак године наравно у негативном смислу.

Тада смо били веома поносни на њега и многи су у њему видели младог национално профилисаног лидера .

Шта је од тог идеала остало данас?Јефтино оправдање у локал патриотизму не може да прикрије одсуство сувислог циља за који се вреди борити па можда и жртвовати.Не могу да се не запитам да ли је тај човек изневерио све оне који су гласали за њега и да ли су помало гласали и за социјалисте.

А можда ја нисам у праву можда сам оптерећен прошлошћу и вероватно не умем да препознам тајминг за опрост дугова,поништавање бројчаника на нулу.Па шта ако су ти људи и њихова власт оштетили и оптеретили нашу генерацију одузeвши јој 15 најбољих година па шта ако смо због тога били прогнани од остатка света,па шта ако смо се борили против њих,па шта ако су нас годинама поткрадали на изборима мењајући изборну вољу грађана,па шта зар је то битно?

Скоро да сам себе убедих -битно је ,а и сетих се кад жртва заволи мучитеља то је посебан сегмент психопатологије.

Немам ја софтвер за то и не желим да заборавим још мање да се волим са њима а теби Председниче пуно среће и чувај се…

Драган Живојиновић

Прича о псу и вуку

Прича о псу и вуку ће ми послужити да изразим став и стил којим ћу вам се обраћати. Настојаћу да теме које будем обрађивао буду универзалне и не оптерећене свакодневицом како би у размишљању избегли замке тривијалности и петпарчких прича.

Вук исцрпљен од дугог гладовања у шуми срете пса.“Дебео си ,како успеваш да нађеш храну по оваквој зими? О мени брину људи ја живим са њима и они ми дају храну, редовно и у довољној количини. А како ти је длака тако глатка и лепа. Они ми угађају милују ме, чешљају стало им је до мене, пођи самном биће хране и места и за тебе прихватиће те они. „Заслепљен псом и његовим благостањем вук пође, тек пред селом угледа нешто непознато на врату пса. „Шта ти је то око врата?Огрлица њоме сам везан ноћу“ Вук је те зиме умро од глади.

Живимо у време кад огрлице имају различите облике, боје и намене. Неке је тешко уочити а неке понеко са поносом носи.

Надам се да смо дефинисали питање става и неопходну независност за профил личности потписаног.

Драган Живојиновић