Посмртни остаци краљевске породице Карађорђевић су стигли на Опленац

2013-05-25 13.28.46Сандуци са посмртним остацима Краља Петра II Карађорђевића, краљице Александре, краљице Марије и краљевића Андреја пренети су данас из београдске Саборне цркве код нас у Тополу, односно у Цркву на Опленцу. Црква на Опленцу биће отворена за мимоход грађана до 20 часова.

Настави са читањем „Посмртни остаци краљевске породице Карађорђевић су стигли на Опленац“

МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!

У организацији Задужбине Краља Петра I

6.јануара 2013. У Св.Недељу на бадњи дан традиционално је посечен бадњак на Опленцу.

Исти дан у 18 часова з цркви Св. Ђорђа на Опленцу одржана је Св. Литургија.

Литургију је водило свештенство тополског намесништва Отац  Протојереј Ставрофор Милдин Михаиловић, Отац Протојереј Драган Богдановић, Отац Јереј Александар Петровић и Ђакон Остоја Пешић. Истој  је присуствовало око 600 верника, а цео доживљај је увеличавао чудесан глас црквеног хора ОПЛЕНАЦ на челу са диригентом госпођом Маријом Ракоњац.

По завршетку Св. Литургије верници су миропомазани Св. Миром, а потом су почашћени врућом ракијом која се кувала испред храма, док су деци подељени Божићни пакетићи.

Организовано сечење бадњака Фото Риле
Драган Рељић сече бадњак Фото Риле
Св. Литургија бадње вече Фото Риле

 

 

 

 

 

 

 

Настави са читањем „МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!“

Обележена Карађорђева слава на Опленцу

08. децембра 2012 на дан Светог Климента обележена је слава Вожда Карађорђа.

у хотелу Опленац пред бројним званицама и овогодишњим славаром домаћином, господином Арсић Дамјаном традиционално је обележена слава Вожда Карађорђа. У жељи и задатку да се традиција настави део колача је примио господин  Срећковић Срђан као славар и домаћин на дан Светог Климента 2013. године

Настави са читањем „Обележена Карађорђева слава на Опленцу“

Петар Божовић: Живот је јефтинији од смрти

23. 09. 2012 9:20 | Милан Бабић / Новости
Petar Bozovic Петар Божовић: Живот је јефтинији од смрти

Београд – Давно је патријархалне Црногорце на великом платну уводио у натуризам, а не баш тако давно прешао је у аскетизам. Тамо му нису тражили да исцепа чланску карту хедониста, а и карта пића остала му је иста.

Док у прстима врти чашицу домаће шљивовице на тераси „Мадере“, глумачка легенда и горостас нежног срца – Петар Божовић, присећа се сцене из „Љепоте порока“: сналажљивом кицошу Жоржу, којем се на крају усана оклембесила цигара, конобар снисходљиво честита на избору за директора:

„Реално, ја сам то и очекива. Ђе би вам био крај да сте ме још прошле године изабрали“, одговорио је „скромно“ Жорж.

Из те маестралне роле ђилкоша са Аде Бојане изродило се и наше прво питање за барда, који никада није бежао ни од политичких тема:

Где би нам био крај да су ови нови дошли раније, или да су они стари продужили још коју годину?

Тај текст смо Живко Николић и ја измишљали на лицу места. Те реплике време није појело. Долази ми на ум оно Матијино: „Докле ће ово, зна ли ико? Да ми је неко причао да ће ово оволико, не би веровао ни ово“. То сам говорио у Титово и у Слобино време и мислио сам да ће проћи. Али тек се изгледа сад изоштрава. Срамно је какви су нам политичари. Говорим уопште, да ми не замере ни ова нова ни стара власт. Њихова отуђеност од народа просто вређа. Код нас је политика постала могућност за богаћење. Ако ништа друго, надам се да ће ова власт спречити могућност да се „легално“ пљачка.

Остајете, дакле, верни вашој теорији да и даље летимо у месту иако се мењају политички системи, владе, министри…

И горе од тога. Србија је данас духовна гробница. Остављена на ветрометини, без икаквих институција. Уништена је породица, село, просвета… Данас је јефтиније бити жив него умрети. Не можете се сахранити ако немате пара. Млади поп говори како онај други има бољу епархију јер тамо плаћају више. Плаћа се рођење, плаћа се крштење. А људи имају пензију од 9.000 динара.

За прву глумачку награду добили сте комплет чаша јагодинске пиваре. Пошто више немамо ни домаће пиво, верујете ли циницима да ћемо распродати и воду и ваздух?

Реците прво ви мени одакле оволико страних банака овде? А народ све сиромашнији. Како то да немамо једну националну банку у којој би могао да држим неку цркавицу, ма како звучало примитивно патриотски? Нема је пошто је све транспарентно организовано. Доста ми је разних Ђелића и Влаховића који су овде дошли као спасиоци. Мени је мајка од Влаховића, па ми је он можда и неки род, али маните ме више тих њихових прича.

Прича Европа или Косово је опет неизбежна. Шта да бирамо?

Пре много година гостовали смо са представом „Горски вијенац“ у Пећкој Патријаршији. Падала је кишица, а около је било света. Љиља Драгутиновић игра сестру Батрићеву. Плаче онај народ, плачемо и ми глумци. А по Патријаршији бобоља камење које бацају Шиптари. Нека космичка сила вукла ме је да останем ту још који дан. Тад сам схватио да смо сви ми у ствари са Косова.

Колико дуго и немилосрдно морамо да се суочавамо са прошлошћу да бисмо били примеран кандидат за Европу?

Треба да се окренемо себи и ту нам није потребна помоћ невладиних организација, тих полушпијунских ћелија које доводе у сумњу исконске ствари. Они нам објашњавају и како да волимо своје дете, према најновијим истраживањима са тог и тог универзитета. А како бисмо преживели да нас мајке у збеговима нису чувале, да нас очеви на самрти нису помињали? Чекајте, јесу ли наши преваспитачи имали стогодишње ратове? Господо Немци, надмена аријевска расо, јесте ли ви имали Холокауст? Хоће ли лекције о хуманости да нам држе они што су децу у Мачви набадали на бајонете, док ми држимо њихове кости из Првог светског рата у Лазаревцу, на Опленцу и којекуда…

Изгледа да сте од оних који не верују да наша анархична природа може да се удене у стриктне европске калупе?

Нећемо крепати ако не уђемо у Европу. Нисмо пропали ни када смо пребегли преко Албаније са краљем и целом отаџбином. На Убу сам пре два дана приредио донаторско вече за изградњу спомен-костурнице сувоборским јунацима. Било је дивно. Питају ме после тога новинари шта то за вас значи? Како шта ми значи? Ако не осећамо кости својих предака, ко ће други? Децу морамо учити да поштују претке, да се врате родитељима и вери.

Прихватате ли поделу на небеску и прагматичну Србију?

Ово прагматична никако не стоји. Без праве небеске Србије, у духовном слислу, нема ни ове друге. Ми смо биолошки уништени после Првог светског рата, а Други светски рат нам је донео братоубилаштво које и данас постоји. То је највећа казна за наш народ.

Јесте ли размишљали о томе да би неко ново спајање република бивше СФРЈ у ЕУ било добро и по ваше здравље? Да ли је тачно да сте тугу због распада Југе гасили у пићу и храни и да сте се од тада драстично угојили?

Тачно је. Али шта ћемо ми оваквој Европи и она нама? Прво су нас раставили, па нас опет састављају. Ми смо од једног језика направили шест. А Бог нам је дао језик да нас одвоји од животиње.

Неки тврде да је опстанак овде могућ само приклањањем НАТО пакту, или ћемо бити убого пусто острво. Да ли је то сувише фаталистички?

О како би било лепо живети на пустом острву. Поготово када бисмо којим чудом стекли ту духовну пуноћу о којој маштам. Овде бомбардовање траје и дан данас. Сваког месеца неко погине од касетне бомбе. Зар не би било пристојно да нам та највећа армада која је бомбардовала малу Србију да и неку пару да склонимо те бомбе, пошто су их они посејали? Али неће. И даље ћемо да гинемо и лижемо им ципеле. То изгледа и одговара онима који су од наше војске направили ловачку дружину. Како да ти се син очеличи и да сутра буде домаћин када није служио војску? Не зна шта је топло, шта је хладно. Тај виче: жЛадна ми је вода, мааамааа. Амери се спремају за рат, ставили су Русима ракете под нос. А кад Путин изведе старе ракете за првомајску параду, онда кажу да Русија звецка оружјем.

Можда вас нова власт одобровољи овим приближавањем Русији…

То је одмрзавање, а не приближавање. До сада је било као да је Русија тамо негде иза Јапана. Срби у Републици Српској и даље гледају у Србију као у сунце иако им је Милошевић на Дрини ударао санкције. Тако и ми по словенском осећају морамо веровати у Русију. Велике силе немају милости према малима и често је Бугарска била већа миљеница Москви од Србије, али то не девалвира помоћ коју су нам, рецимо, пружили у Првом светском рату. Србе историја мора да учи и да не буду заборавни.

Када погледате распоред сила на мапи света, да ли је нови хладни рат најблажи исход?

Трећи миленијум је доба силеџијства. Донео је разарање великих цивилизација Вавилонаца, Сумераца, Месопотамије… То су ране које за собом остављају жандари света који Индијанце и данас држе у резерватима. Сада су дошли да усреће оне који су живели лепо и лењо у својој Африци. Падне им кокос на главу, они га поједу, улове рибицу… А онда су дошли усрећитељи који ће да вас уведу у нову глобалну веру коју вам у душу утерују бомбама. Кад су национални интереси почели да се протежу изван ваше куће, онда се то зло тешко зауставља. Отуда и не чуди када она ђубретара Олбрајт каже: јелж Руси мисле да је Сибир само њихов?

Слажете ли се да је ново доба свело човека на роботизованог конзумента?

Узаврела и незасита аждаја капитализма нуди одљуђење. Ово је глобални робовласнички систем. Мени је, рецимо, запањујуће да нова каста не иде за прелепим женама. Разумем људе који су све урадили да дођу до прелепе жене, али не разумем оне којима су у глави кола, бренд, одело, гиље, док лепотице шпартају поред њих. Они несрећници и не знају како је лепо седети на гајбицама испред продавнице мог друга Пеђе и пити жладно пивце.

Београд је брижна стрина

Својевремено сте емигрирали из „Бриона“ јер су укинули кариране столњаке и поставили елоксирана врата. Да ли је затварањем старих кафана стављен катанац и на боемски дух Београда?

Правио сам недавно једну серију о познатим кафанама – од „Знака питања“ до Скадарлије. Гашењем кафана узимају дух овом граду. Али без обзира на то, Београд је задржао нешто што мало ко има. Он сваког пригрли. Највећа је мајка, најбоља и најбрижнија стрина, дирљива тетка. Брат свакоме. Дођеш на Железничку станицу, пређеш 200 метара и ето те на Теразијама. На крову света. Одатле можеш да идеш где хоћеш.

Нема песме за Дукљане

Погађа ли вас то што су Србија и Црна Гора све удаљеније?

Зли нам говоре да смо теразијски Црногорци. Они нису чули ону стару „Пекове су дивизије освојиле Теразије“. Ја сам Србин из Црне Горе, али по менталитету нисам Лала или Шумадинац. Рекоше ономад и да су Дукљани. Нисам чуо ни за једног војводу дукљанског за којим је зажалила народна песма. Кад их питам где су се крили до сада, онда они пређу на Монте, мој те… Трагично. Мени је Црна Гора један од два родитеља и не одричем се ње. Што би била више њихова него моја?

Завет и парада

Чисто због континуитета дежурне јесење теме морам да вас питам и шта мислите о геј паради?

Предлажем Београђанима да пусте те људе да прођу. Ако им се не свиђа, нека окрену главу. То је намештена тема. Најарцава се клима ових других према онима. Зашто у тој паради, за нас оностраних, нема глумаца, политичара, црквених великодостојника, иако се зна да тамо има педера. Зашто они не дођу и кажу ми смо једни од вас. А не да гурају у ту гомилу анонимну децу, коју туку друга деца у име косовског завета. То је бесмислено.

_____________________________

Одломак из интервјуа Петра Божовића датог листу Новости, С. БАБОВИЋ | 22. август 2011.

* Колико вас је коштало то што нисте умели да ћутите?

– Слобода се плаћа, као и свако задовољство. Не мора ЕУ и НВО да ми прописује да ли и како треба да волим своје дете, или како да држим мачку. Та правила одређује она земља, откривена 1492. када је задња српска стопа потпала под турско царство. О чему причамо? Дође Клинтон у Црну Гору и захвали се Македонцима, а онда дођу сви ови политички магарци на вечеру с њим и не кажу му „где си дошао слоне, ово је Црна Гора, јеси ли ти нормалан?“

НОВА СЛОВА

– ПОСТОЈИ народни и кодификовани језик, овај други учиш, школујеш се. Нас су грдили па можда и тукли када смо изговарали те накарадне речи на начин на који се сада форсира. Морају некако да се сада разликују, да немају везе са Србима. Они су најпре били Дукљани, па постадоше Монтенегрини. Стиде се што су Црногорци. Када сам пристигао својевремено у Београд, све сам гледао мало с висине, али сада ме баш нешто мало срамота.

Комплетан текст можете прочитати на интернет страни: веза

 

 

Зла остава – готова штета

 

Преиспитивањем себе па онда своје породице, затим фамилије, пријатеља па онда тек целе околине можемо доћи и долазимо до понекад више него застрашујућих закључака. Ипак већина ће реаговати са речима „Ма ко га …“ .Бојим се да тај став доноси свој нашој деци једну тежу и опорију будућност.

Било би луцидно очекивати да ћемо сви прихватити један од изазова који није нимало лако бреме. Не треба превише ни осуђивати људе који нису успели да се изборе са болесним друштвеним нормама. Али онај који има петљу нека проба да се ухвати у коштац са изазовом скраћено названим „одради га брате како ваља“!

Од мене родитељи нису „захтевали“ завршено факултетско образовање, али су га по природи ствари очекивали. Тужно, али моја диплома је остала са закључком „гимназијалка“ још додатак она је тамо из неке варошице од које је и Бог дигао руке. Отац-нико битан, мајка-ни она, брат-ма ајјјдееее итд, стање новчаника-плитко. Прелазим на други део – моја деца:ако сам ја била небитна моја деца су тек на нивоу зрнцета прашине у пустињи. Њима радници у школским установама сигурно неће уделити осмех више, јер је дете ирелевантног родитеља, а и ако се побуним то је равно са чињеницом да се нико битан није бунио због неправде над њима..Све у свему ја сам ирелевантна особа за систем и Београдски или светски естаблишмент.

Уххх да ли да се вешам или да бирам атрибуте свог самоуништења? Хехе. Ни једно ни друго, изабрала сам најгору варијанту да покушам да задржим стопала на земљи. Признајем ни тај део није лак. Све ово ме ипак неће пољуљати у мом ставу: дете моје драго ако будеш столар столица мора да буде чврста и стабилна и мора да остане таква наредних „икс“ година, а не да се расклима након два-три седења на њој, ако си ауто-механичар онда одради посао како треба, не дај Боже неко да погине због твог немарног рада или не знања. Ако не знаш научи или питај некога ко то зна или уступи место ономе ко је бољи. Будеш ли завршио факултет “угасио си га“ ако само прођеш кроз факултет. Мораћеш да владаш материјом и широм од захтеваног градива. Оно што је најбитније мораћеш увек да кажеш „добар дан“ или још прече „помаже Бог“ и кад год ситуација налаже да питаш „Комшија треба ли ти помоћ?“. Као и ако некада будеш доведен у ситуацију да мораш да удариш немој да промашиш или да не обориш…

Оно што јесте изазов за нас међународне „пропалитете“ јесте да останемо људи који ће свој део посла одрадити најбоље што умеју. Када би се то од већине прихватило вероватно би била објављена узбуна о ширењу вируса опаснијег од „птичијег“ или „свињског“ грипа. Замислите страхоте да добијемо епитет човека коме су морално – етичке норме „просто“ природна ствар.

Шалу на страну чињеница је да из разговора са децом која уписују средње школе нисам чула никога да је рекао да ће покушати да одради посао што је боље могуће (ма колико слабо плаћен био) или да научи што више (ма колико то тешко било)-та категорија не постоји у разговорима. Морате признати да смо им ми помогли да констатују да од поштеног нико није имао зараду, али смо заборавили да им кажемо да нас „ у мраку не чека нико са пајсером да нам ломи ноге“. Помогли смо им да закључе да само поједини начини пословања доносе брзу и добру зараду. Сада ћу можда успети и да вас насмејем „ Е Колумбо што не рече брате да ти треба навигациони, сада нас не би болела глава због погрешне холивудске идеологије…“.

Чињеница је да смо највеће и најмудрије главе отерали из околине, јер нисмо умели да их прихватимо, разумемо и подржимо у њиховом стваралаштву, једино што нам реално преостаје је да покушамо да спречимо котрљање низбрдо штићењем оног што имамо и стварањем са оним што нам је на располагању. Тежак али једини сигуран начин да спречимо „готову штету“.

Тачка слободног приступа интернету

Већина нас из Тополе сматрамо Тополу као туристичку дестинацију што она наравно и јесте. Међутим и ако наше место располаже добрим туристичким ресурсима самим туристима нисмо посветили довољно пажње да би задовољни услугом и условима напустили наше место. Поље деловања на поправљању тог статуса је широко и ја се у овом тексту макар за сад нећу бавити свим недостацима јер нисам довољно компетентан, исто ћу сузити само на један аспект из моје професије, а то је приступ бесплатном бежичном интернету. Колико ми у том погледу заостајемо постало ми је јасно прошлог лета, односно после одмора проведеног у Неа Врасни, Ставросу, Тесалоникиу и Бањи Ковиљачи. Можда вам чудно звучи али Бања Ковиљача по питању слободног приступа интернету не заостаје ништа за другим наведеним локацијама. У самом РХ центру бање постоје минимум 3 приступне тачке са којима је покривен цео центар и парк који припада вилама у центру. На моје одушевљење квалитет бежичне мреже је био довољан да осим мене који сам у парку користио бежични линк за интернет разговор са Канадом задовољи још пар корисника који су са преносним рачунарима били присутни у парку и у башти виле у центру. Тада сам разумео колико Топола касни са овим типом услуге, а одмор сам продужио јер поред добрих интернет линкова на наведеним дестинацијама моје физичко присуство у фирми није било неопходно.

 

Управо овим текстом желим да покренем акцију активирања приступних тачака бесплатном бежичном интернету за туристе и занима ме мишљење вас који познајете Тополу и Опленац, још боље ако сте туриста које су то локације на којима би вама овакав вид услуге био користан?

 

Предлог 1, клупице иза Цркве:

 

 

 

 

 

 

 

Предлог 2, клупице испред цркве:

 

 

 

 

 

 

 

Предлог 3, клупице око ћупа:

Видовдански концерт као скупо пиво

 

На жалост организатора и извођача управо завршени Видовдански Рок Концерт у Тополи је протекао уз утисак малог одзива и слабу посећеност. У овом тексту бих нај радије поставио један знак питања али онако преко целог екрана ? Од око двестотине посетилаца 20% је било старости преко 35 година, а 50% и није из Тополе. У чему је заправо проблем, јел то Рок постао оф-топик, ил је скупо пиво ? Поред малог одзива невероветно је и то да је било људи који су догађај пратили из аутомобила, а било је и оних који су мотором хтели до стејџа, о чему се овде ради… Осећа се неки социјални проблем али нисам сртучан да објасним шта је у питању. Па ако неко има неког, ко зна неког, ко би могао да пита неког о чему се овде ради био бих му веома зхавалан да покуша да пружи неко објашњење на питања: Зашто тинејџери из Tополе не долазе на концерте чак и када је улаз бесплатан? Зашто и они који дођу радије сами седе у колима уместо да се забављју са пријатељима и девојкама? Наравно ако се испостави да је вечарас Фазан делио пљескавице гратис обрисаћу овај текст.

 

Ако занемаримо први утисак који је изгледа индикатор неког озбиљнијег социјалног проблема, други утисак је да се стотинак људи вечерас лепо забавило, а било је очигледно да је и самим извођачима пријала атмосфера Карађорђевог града. Да подсетимо наступали су:

Електрик фидбек – Младеновац
Вудланд банд – Топола
Погрешила рода – Аранђеловац
Погрешна одлука – Топола
Освајачи – Крагујевац.

У блиској будућности покушаћемо као организација ОПЛЕНАЧА МРЕЖА да дамо свој допринос решавању социјалних проблема управо преко организованих дружења, па се надам видимо ускоро на  неком масовнијем скупу у нашем малом граду.

 

 

 

Отворени базени БАИКАЛ

Провели смо викенд на БАИКАЛ-у

 

У пријатној атмосфери жагора купача и западни поветарац уживали смо крај базена.

 

 

 

 

 

 

Ако се одличите за ручак на базену препоручујемо специјалитет куће „Баикал“. Особље нам је препоручило једну порцију јер је довољна за две особе, међутим мораћу да будем искрен за ручак нас је било троје одраслих и нисмо успели да савладмо једну порцију специјалиета. Цена овог специјалитета је 1.400,оо динара, а уз исти смо конзумирали и „Лав“ пиво 120.оо динара, Кафу еспресо продужени са млеком 90,оо динара и не газирани сок „Ђус“ 120,оо динара

 

 

 

 

 У суботу као и у недељу није било гужве на базену па се до лежаљке лако долази, а из разговора са директором господином Зораном сазнали смо да ће почетак гужви дочекати спремно јер ускоро стиже нових 120 лежаљки.

 

 

 

 

 

Вода у базену је чиста, односно бистра и освежавајућа па се лако рони и без наочара, међутим индек зрачења које стиже са сунца је изузетно јак, па се не мојте изненадити ако вам кожа поцрвени чак и ако сте били и у хладовини јер вода и бетон рефлектују мали део овог зрачења. На базену постоји и спасилац, односно у овом случају девојка Драгана која води рачуна о безбедности купача, иначе немопјте да вас изглед превари госпођица Драгана је дипломирани ДИФ-овац што је нама било довољно да се опустимо и децу у базену за коју смо били одговорни тај дан мало препустимо у њен надзор.

 

 

 

Са базена смо се вратили мало заруменели али све у свему задовољни квалитетом услуге која нам је пружена.

 

 

Настави са читањем „Отворени базени БАИКАЛ“

Простор време – ИНТЕРНЕТ

Простор време – ИНТЕРНЕТ
Као човек чија је основна делатнос администрација интернет мрежа, a у осећају одговорности не могу, а да се јавно не запитам дали је просечан интернет корисник жртва енерго-временског дефекта у интернет простору.
Чињеница је да данас већи део интернет популације не разликује интернет сервисе по томе колико су и на који начин корисни или безбедни већ се прибегава општем популаризму и на тај начин се несвесно троше огромни енерго-временски ресурси. Зашто је то важно? “Временом можете произвести енергију али време не можете произвести енергијом”Без обзира дали сте еволуциониста или креациониста за све нас време као ограничавајући фактор има свој почетак и свој крај. За еволуционисте време почиње великим праском, за креационисте постанком али кључно је ваше лично време и одговорнст приликом утрошка истог. Као један баналан пример лошег утрошка времена и енергије на интернету навешћу сервис који вам је свима познат „КЊИГА ЛИЦА“ (facebook.com).
Исти сам изабрао због популарности, а сигурно да има далеко негативнијих примера.
Пример утрошка енергије: У једном од својих дата центара социјална мрежа Фацебоок плаћа месечно око 1.000.000,оо $ ( извор ). Ако исти износ поделимо са актуелном средњом ценом од 14,оо Долар-центи у САД ( извор) добијамо резултат да у једном дата центру социјална мрежа утроши 71.43 МW за 30 дана. За исти временски период преко социјалне мреже комуницира око 800 милиона активних корисника ( извор ) за чије временско ангажовање не постоји поуздан статистички податак али хајде прорачуна ради да кажемо да просечан члан на месечном нивоу утроши минимум 12 сати проведених у оквиру мреже. Просечан рачунар троши око 0.1 кW на сат што ако помножимо са бројем активних сати корисника добијамо месечну потрошњу електричне енергије од 960 ГW. Коначном утрошку енергије треба додати и потрошњу дистрибутивних центара односно провајдера који брину о преносу пакета са сервера до клијента, међутим у односу на претходне две групе потрошача, провајдери су у овој причи занемарљиви потрошачи.
Пример утрошка времена: Према звничним подацима Фацебоок социјална мрежа у овом моменту запошљава нешто више од 3000 особа ( извор) Сваки запослени на месечном нивоу има у просеку 176 радних сати што нас доводи до нешто више од пола милиона радних часова. Код интернет корисника ситуација је доста занимљивија, односно добијен је резултат од 9.6 милијарди радних часова.Без обзира на оквирне податке и непрецизност доступних статистика, јер и није ми циљ да напишем званични статистички извештај, ипакј добијени резултати вас терају да се замислите…
Да ли је овај сервис вредан оволиког утрошка енергије и времена?

Када кажем „запад“ не мислим на интелигенцију!

 

О каkве су улице ЗАПАДА… Само то човек да види-од милине и чистине не можеш очи да одвојиш…Добри аутомобили, културни возачи, нема вике, нема псовке, нема трескања, нема истресања цигарете кроз прозор аутомобила. Широки тротоари, две и три траке за аутомобиле, чишћење улица и тротоара је наравно редовно. Е да видите ту лепоту. ТО је да човек седне и да се не испрља.

А онда стаје мерцедес (неке класе С или томе слично) укључи „културно“ сва четири мигавца отвори гепек и из гепека извуче нешто што личи тепих стазу. Ту малу тепих стазицу стави на тротоар и на лицу места почиње да се клања свом Алаху. НЕМОЈТЕ да вам падне на памет да га гађате јајетом или каменом – на првом месту није Богоугодно јер смо православци, а са друге стране то би вас коштало протеривањем из земље и великим постом за ваш новчаник. Просто речено вишеструко се не исплати.

Онда дубоко удахнете и кажете његова држава стоји иза њега, А ИЗА НАС? Па иза нас стоје неке Сеобе, Први и Други светски рат, Голи отоци, логори и жртве на које смо заборавили јер нас од тога боли глава и то је било (како ми то сурово кажемо) одавно. Добро је заборавити и опростити, још боље би било да нас наша стара добра клетва „да Бог да ми се опаметили“ не врати на исту позицију из које се на својој кожи учи историја која се упорно понавља.

Сад већина нас помера столицу у назад и виче „Не д`о Бог никоме па ни нама“ док други део додаје „Не понуди Боже“, а Бог (не знам одакле му толико стрпљења) као да каже „Да их пустим још мало, можда се сете и досете“.

Узимајући у обзир број глупости који су наши очеви починили према себи и нама, на број глупости које чинимо себи и нашој деци, као и број глупости које чине наша деца – Господ Бог заиста има велику главобољу и велику љубав према нама свима.

Наиме у периоду од 20-их до 90-их година прошлог века бежала су нам браћа у Америку, од 60-их кретали су у БРД т.ј. Немачку, током 80-их сви смо још увек бивали уљушкани у Титовом крилу, а 90-их бежали су ко је где стигао.

Најтужнији део приче је тај што смо ми некада били, и нажалост још увек јесмо, они који чисте улице у Немачкој и учествују у грађењу великих и лепих зграда којима се дивимо, купујемо њихове добре половне и нове аутомобиле (а наши инжињери учествују у стварању истих), плаћамо им кирије, порезе, услуге, купујемо њихову робу остављајући им новац, време и простор да креирају светску политику која нас је, нажалост, крајем 90-их ударила лопатом у потиљак.

Стигле су нам и Ускршње честитке са запада чије последице осећамо и осећаће деца наше деце.

А ми Срби и даље храбро узвикујемо западу примите нас у Европску Унију. Бићемо добри и послушни. Применићемо ваше законе (које и сами не поштујете) остварићемо ваше снове османлијског царства, и неуспехе Првог и Другог светског рата претворити у успех, отворићемо и радње у којима се купују минијатурне тепих стазе за клањање, изградићемо и верске објекте за ваше миљенике…само нас примите у ваше отмено друштво са белим рукавицама.

У међувремену на немачкој телевизији (N-TV) редовно су документарне емисије типа „Ромулово благо“ (које иначе није Ромулово него припада Афричком континенту са којег је Хитлеров послушник то украо и однео у Немачку) затим емисију са насловом „Одбројавање до 100годишњице Првог светског рата“ (поставља се логично питање-шта они то одбројавају) и тако даље, а када се прошетате немачким улицама (које су наши несрећни дедови очеви или браћа реновирали и градили) погледајте и натписе на споменицима и појединим зградама, видећете да сеју међу својом децом много већу мржњу према нама него што смо је ми посејали икада игде.

Наиме на споменицима и појединим зградама можете видети овакве плоче са текстовима „ова зграда је реновирана након бомбардовања 1945“ (без објашњења ко и зашто ју је неко бомбардовао), затим „овај споменик је подигнут недужним жртвама Првог светског рата“(у те жртве нису сврстали наше дедове или прадедове), Гаврило Принцип је у Босанским уџбеницима већ квалификован као терориста.

И тако даље и даље и далеко им лепа кућа и њима и њиховој перфидности и изопачености.

Сада треба поставити питање – шта остављамо својој деци као наследство, да ли да беже на запад и потпомогну финансирању нове хајке на преостало православство и Србију или да им одамо тајну да интелигенција није у белим рукавицама уклетог запада већ је у сељаку који се прекрсти па крене да сеје. Размислите да ли је глуп онај који сеје и ствара или онај који купује.

 

Маријана Ковачевић