Зла остава – готова штета

 

Преиспитивањем себе па онда своје породице, затим фамилије, пријатеља па онда тек целе околине можемо доћи и долазимо до понекад више него застрашујућих закључака. Ипак већина ће реаговати са речима „Ма ко га …“ .Бојим се да тај став доноси свој нашој деци једну тежу и опорију будућност.

Било би луцидно очекивати да ћемо сви прихватити један од изазова који није нимало лако бреме. Не треба превише ни осуђивати људе који нису успели да се изборе са болесним друштвеним нормама. Али онај који има петљу нека проба да се ухвати у коштац са изазовом скраћено названим „одради га брате како ваља“!

Од мене родитељи нису „захтевали“ завршено факултетско образовање, али су га по природи ствари очекивали. Тужно, али моја диплома је остала са закључком „гимназијалка“ још додатак она је тамо из неке варошице од које је и Бог дигао руке. Отац-нико битан, мајка-ни она, брат-ма ајјјдееее итд, стање новчаника-плитко. Прелазим на други део – моја деца:ако сам ја била небитна моја деца су тек на нивоу зрнцета прашине у пустињи. Њима радници у школским установама сигурно неће уделити осмех више, јер је дете ирелевантног родитеља, а и ако се побуним то је равно са чињеницом да се нико битан није бунио због неправде над њима..Све у свему ја сам ирелевантна особа за систем и Београдски или светски естаблишмент.

Уххх да ли да се вешам или да бирам атрибуте свог самоуништења? Хехе. Ни једно ни друго, изабрала сам најгору варијанту да покушам да задржим стопала на земљи. Признајем ни тај део није лак. Све ово ме ипак неће пољуљати у мом ставу: дете моје драго ако будеш столар столица мора да буде чврста и стабилна и мора да остане таква наредних „икс“ година, а не да се расклима након два-три седења на њој, ако си ауто-механичар онда одради посао како треба, не дај Боже неко да погине због твог немарног рада или не знања. Ако не знаш научи или питај некога ко то зна или уступи место ономе ко је бољи. Будеш ли завршио факултет “угасио си га“ ако само прођеш кроз факултет. Мораћеш да владаш материјом и широм од захтеваног градива. Оно што је најбитније мораћеш увек да кажеш „добар дан“ или још прече „помаже Бог“ и кад год ситуација налаже да питаш „Комшија треба ли ти помоћ?“. Као и ако некада будеш доведен у ситуацију да мораш да удариш немој да промашиш или да не обориш…

Оно што јесте изазов за нас међународне „пропалитете“ јесте да останемо људи који ће свој део посла одрадити најбоље што умеју. Када би се то од већине прихватило вероватно би била објављена узбуна о ширењу вируса опаснијег од „птичијег“ или „свињског“ грипа. Замислите страхоте да добијемо епитет човека коме су морално – етичке норме „просто“ природна ствар.

Шалу на страну чињеница је да из разговора са децом која уписују средње школе нисам чула никога да је рекао да ће покушати да одради посао што је боље могуће (ма колико слабо плаћен био) или да научи што више (ма колико то тешко било)-та категорија не постоји у разговорима. Морате признати да смо им ми помогли да констатују да од поштеног нико није имао зараду, али смо заборавили да им кажемо да нас „ у мраку не чека нико са пајсером да нам ломи ноге“. Помогли смо им да закључе да само поједини начини пословања доносе брзу и добру зараду. Сада ћу можда успети и да вас насмејем „ Е Колумбо што не рече брате да ти треба навигациони, сада нас не би болела глава због погрешне холивудске идеологије…“.

Чињеница је да смо највеће и најмудрије главе отерали из околине, јер нисмо умели да их прихватимо, разумемо и подржимо у њиховом стваралаштву, једино што нам реално преостаје је да покушамо да спречимо котрљање низбрдо штићењем оног што имамо и стварањем са оним што нам је на располагању. Тежак али једини сигуран начин да спречимо „готову штету“.