Петар Божовић: Живот је јефтинији од смрти

23. 09. 2012 9:20 | Милан Бабић / Новости
Petar Bozovic Петар Божовић: Живот је јефтинији од смрти

Београд – Давно је патријархалне Црногорце на великом платну уводио у натуризам, а не баш тако давно прешао је у аскетизам. Тамо му нису тражили да исцепа чланску карту хедониста, а и карта пића остала му је иста.

Док у прстима врти чашицу домаће шљивовице на тераси „Мадере“, глумачка легенда и горостас нежног срца – Петар Божовић, присећа се сцене из „Љепоте порока“: сналажљивом кицошу Жоржу, којем се на крају усана оклембесила цигара, конобар снисходљиво честита на избору за директора:

„Реално, ја сам то и очекива. Ђе би вам био крај да сте ме још прошле године изабрали“, одговорио је „скромно“ Жорж.

Из те маестралне роле ђилкоша са Аде Бојане изродило се и наше прво питање за барда, који никада није бежао ни од политичких тема:

Где би нам био крај да су ови нови дошли раније, или да су они стари продужили још коју годину?

Тај текст смо Живко Николић и ја измишљали на лицу места. Те реплике време није појело. Долази ми на ум оно Матијино: „Докле ће ово, зна ли ико? Да ми је неко причао да ће ово оволико, не би веровао ни ово“. То сам говорио у Титово и у Слобино време и мислио сам да ће проћи. Али тек се изгледа сад изоштрава. Срамно је какви су нам политичари. Говорим уопште, да ми не замере ни ова нова ни стара власт. Њихова отуђеност од народа просто вређа. Код нас је политика постала могућност за богаћење. Ако ништа друго, надам се да ће ова власт спречити могућност да се „легално“ пљачка.

Остајете, дакле, верни вашој теорији да и даље летимо у месту иако се мењају политички системи, владе, министри…

И горе од тога. Србија је данас духовна гробница. Остављена на ветрометини, без икаквих институција. Уништена је породица, село, просвета… Данас је јефтиније бити жив него умрети. Не можете се сахранити ако немате пара. Млади поп говори како онај други има бољу епархију јер тамо плаћају више. Плаћа се рођење, плаћа се крштење. А људи имају пензију од 9.000 динара.

За прву глумачку награду добили сте комплет чаша јагодинске пиваре. Пошто више немамо ни домаће пиво, верујете ли циницима да ћемо распродати и воду и ваздух?

Реците прво ви мени одакле оволико страних банака овде? А народ све сиромашнији. Како то да немамо једну националну банку у којој би могао да држим неку цркавицу, ма како звучало примитивно патриотски? Нема је пошто је све транспарентно организовано. Доста ми је разних Ђелића и Влаховића који су овде дошли као спасиоци. Мени је мајка од Влаховића, па ми је он можда и неки род, али маните ме више тих њихових прича.

Прича Европа или Косово је опет неизбежна. Шта да бирамо?

Пре много година гостовали смо са представом „Горски вијенац“ у Пећкој Патријаршији. Падала је кишица, а около је било света. Љиља Драгутиновић игра сестру Батрићеву. Плаче онај народ, плачемо и ми глумци. А по Патријаршији бобоља камење које бацају Шиптари. Нека космичка сила вукла ме је да останем ту још који дан. Тад сам схватио да смо сви ми у ствари са Косова.

Колико дуго и немилосрдно морамо да се суочавамо са прошлошћу да бисмо били примеран кандидат за Европу?

Треба да се окренемо себи и ту нам није потребна помоћ невладиних организација, тих полушпијунских ћелија које доводе у сумњу исконске ствари. Они нам објашњавају и како да волимо своје дете, према најновијим истраживањима са тог и тог универзитета. А како бисмо преживели да нас мајке у збеговима нису чувале, да нас очеви на самрти нису помињали? Чекајте, јесу ли наши преваспитачи имали стогодишње ратове? Господо Немци, надмена аријевска расо, јесте ли ви имали Холокауст? Хоће ли лекције о хуманости да нам држе они што су децу у Мачви набадали на бајонете, док ми држимо њихове кости из Првог светског рата у Лазаревцу, на Опленцу и којекуда…

Изгледа да сте од оних који не верују да наша анархична природа може да се удене у стриктне европске калупе?

Нећемо крепати ако не уђемо у Европу. Нисмо пропали ни када смо пребегли преко Албаније са краљем и целом отаџбином. На Убу сам пре два дана приредио донаторско вече за изградњу спомен-костурнице сувоборским јунацима. Било је дивно. Питају ме после тога новинари шта то за вас значи? Како шта ми значи? Ако не осећамо кости својих предака, ко ће други? Децу морамо учити да поштују претке, да се врате родитељима и вери.

Прихватате ли поделу на небеску и прагматичну Србију?

Ово прагматична никако не стоји. Без праве небеске Србије, у духовном слислу, нема ни ове друге. Ми смо биолошки уништени после Првог светског рата, а Други светски рат нам је донео братоубилаштво које и данас постоји. То је највећа казна за наш народ.

Јесте ли размишљали о томе да би неко ново спајање република бивше СФРЈ у ЕУ било добро и по ваше здравље? Да ли је тачно да сте тугу због распада Југе гасили у пићу и храни и да сте се од тада драстично угојили?

Тачно је. Али шта ћемо ми оваквој Европи и она нама? Прво су нас раставили, па нас опет састављају. Ми смо од једног језика направили шест. А Бог нам је дао језик да нас одвоји од животиње.

Неки тврде да је опстанак овде могућ само приклањањем НАТО пакту, или ћемо бити убого пусто острво. Да ли је то сувише фаталистички?

О како би било лепо живети на пустом острву. Поготово када бисмо којим чудом стекли ту духовну пуноћу о којој маштам. Овде бомбардовање траје и дан данас. Сваког месеца неко погине од касетне бомбе. Зар не би било пристојно да нам та највећа армада која је бомбардовала малу Србију да и неку пару да склонимо те бомбе, пошто су их они посејали? Али неће. И даље ћемо да гинемо и лижемо им ципеле. То изгледа и одговара онима који су од наше војске направили ловачку дружину. Како да ти се син очеличи и да сутра буде домаћин када није служио војску? Не зна шта је топло, шта је хладно. Тај виче: жЛадна ми је вода, мааамааа. Амери се спремају за рат, ставили су Русима ракете под нос. А кад Путин изведе старе ракете за првомајску параду, онда кажу да Русија звецка оружјем.

Можда вас нова власт одобровољи овим приближавањем Русији…

То је одмрзавање, а не приближавање. До сада је било као да је Русија тамо негде иза Јапана. Срби у Републици Српској и даље гледају у Србију као у сунце иако им је Милошевић на Дрини ударао санкције. Тако и ми по словенском осећају морамо веровати у Русију. Велике силе немају милости према малима и често је Бугарска била већа миљеница Москви од Србије, али то не девалвира помоћ коју су нам, рецимо, пружили у Првом светском рату. Србе историја мора да учи и да не буду заборавни.

Када погледате распоред сила на мапи света, да ли је нови хладни рат најблажи исход?

Трећи миленијум је доба силеџијства. Донео је разарање великих цивилизација Вавилонаца, Сумераца, Месопотамије… То су ране које за собом остављају жандари света који Индијанце и данас држе у резерватима. Сада су дошли да усреће оне који су живели лепо и лењо у својој Африци. Падне им кокос на главу, они га поједу, улове рибицу… А онда су дошли усрећитељи који ће да вас уведу у нову глобалну веру коју вам у душу утерују бомбама. Кад су национални интереси почели да се протежу изван ваше куће, онда се то зло тешко зауставља. Отуда и не чуди када она ђубретара Олбрајт каже: јелж Руси мисле да је Сибир само њихов?

Слажете ли се да је ново доба свело човека на роботизованог конзумента?

Узаврела и незасита аждаја капитализма нуди одљуђење. Ово је глобални робовласнички систем. Мени је, рецимо, запањујуће да нова каста не иде за прелепим женама. Разумем људе који су све урадили да дођу до прелепе жене, али не разумем оне којима су у глави кола, бренд, одело, гиље, док лепотице шпартају поред њих. Они несрећници и не знају како је лепо седети на гајбицама испред продавнице мог друга Пеђе и пити жладно пивце.

Београд је брижна стрина

Својевремено сте емигрирали из „Бриона“ јер су укинули кариране столњаке и поставили елоксирана врата. Да ли је затварањем старих кафана стављен катанац и на боемски дух Београда?

Правио сам недавно једну серију о познатим кафанама – од „Знака питања“ до Скадарлије. Гашењем кафана узимају дух овом граду. Али без обзира на то, Београд је задржао нешто што мало ко има. Он сваког пригрли. Највећа је мајка, најбоља и најбрижнија стрина, дирљива тетка. Брат свакоме. Дођеш на Железничку станицу, пређеш 200 метара и ето те на Теразијама. На крову света. Одатле можеш да идеш где хоћеш.

Нема песме за Дукљане

Погађа ли вас то што су Србија и Црна Гора све удаљеније?

Зли нам говоре да смо теразијски Црногорци. Они нису чули ону стару „Пекове су дивизије освојиле Теразије“. Ја сам Србин из Црне Горе, али по менталитету нисам Лала или Шумадинац. Рекоше ономад и да су Дукљани. Нисам чуо ни за једног војводу дукљанског за којим је зажалила народна песма. Кад их питам где су се крили до сада, онда они пређу на Монте, мој те… Трагично. Мени је Црна Гора један од два родитеља и не одричем се ње. Што би била више њихова него моја?

Завет и парада

Чисто због континуитета дежурне јесење теме морам да вас питам и шта мислите о геј паради?

Предлажем Београђанима да пусте те људе да прођу. Ако им се не свиђа, нека окрену главу. То је намештена тема. Најарцава се клима ових других према онима. Зашто у тој паради, за нас оностраних, нема глумаца, политичара, црквених великодостојника, иако се зна да тамо има педера. Зашто они не дођу и кажу ми смо једни од вас. А не да гурају у ту гомилу анонимну децу, коју туку друга деца у име косовског завета. То је бесмислено.

_____________________________

Одломак из интервјуа Петра Божовића датог листу Новости, С. БАБОВИЋ | 22. август 2011.

* Колико вас је коштало то што нисте умели да ћутите?

– Слобода се плаћа, као и свако задовољство. Не мора ЕУ и НВО да ми прописује да ли и како треба да волим своје дете, или како да држим мачку. Та правила одређује она земља, откривена 1492. када је задња српска стопа потпала под турско царство. О чему причамо? Дође Клинтон у Црну Гору и захвали се Македонцима, а онда дођу сви ови политички магарци на вечеру с њим и не кажу му „где си дошао слоне, ово је Црна Гора, јеси ли ти нормалан?“

НОВА СЛОВА

– ПОСТОЈИ народни и кодификовани језик, овај други учиш, школујеш се. Нас су грдили па можда и тукли када смо изговарали те накарадне речи на начин на који се сада форсира. Морају некако да се сада разликују, да немају везе са Србима. Они су најпре били Дукљани, па постадоше Монтенегрини. Стиде се што су Црногорци. Када сам пристигао својевремено у Београд, све сам гледао мало с висине, али сада ме баш нешто мало срамота.

Комплетан текст можете прочитати на интернет страни: веза