„Раша Плаовић“ Игору Ђорђевићу

На Великој сцени Народног позоришта обележен 144. рођендан куће традиционалним уручењем годишњих награда и признања. „Раша Плаовић“ Игору Ђорђевићу


НА Великој сцени Народног позоришта у четвртак је обележен 144. рођендан куће традиционалним уручењем годишњих награда и признања: награду „Раша Плаовић“ која се додељује за највеће вредности позоришне глуме на београдским сценама у протеклој сезони, добио је Игор Ђорђевић за улогу Ставрогина у представи „Зли дуси“ у националном театру. У образложењу жирија наводи се да његов лик „није остао само филозофска идеја већ да се актуелизовао као савремена жива, несвакидашња личност, препознатљива у овом времену раслојавања и многоструких идентитета“.
– Мени је било доста што сам у оваквом друштву номинованих, а сад и награђених. Овом приликом треба изговорити неке речи попут „част“, „обавеза“, „задовољство“… Али, добијено признање је дошло као последица тешког рада, а не циљ. Посвећујем га мојој ћерки Петри… – рекао је Игор Ђорђевић за „Новости“.

 

У образложењу жирија, између осталог, наводи се да „без дијапазона глумачких средстава с којима овај уметник располаже – од изванредне говорне артикулације (вероватно с најбољом дикцијом и говорном радњом међу млађима) до бриљантне телесне експресије коју је захтевала поставка „Злих духа“ – не би могао да се оствари овакав досег осавремењивања класичног дела Достојевског“…
* Није мали комплимент процена да имате најбољу артикулацију и дикцију међу колегама?

– Обраћам на то пажњу, поготово на артикулацију. Када сам дошао на новосадску Академију уметности, била је благо речена, лоша – објашњава награђени глумац. – Уз напоран рад и инсистирање, пре свега моје професорке Виде Огњеновић, успео сам да схватим колико је значајно артикулисати реченицу: без ње нема ни артикулисане емоције. И данас сам стално у некој врсти тренинга. У безброј пута поновљеним реченицама, мењању логичких акцената, брзалицама. И све тако док ми не уђу у „крвоток“, толико да о томе више и не морам да мислим на сцени. Иначе, Зоран Радмиловић је један од разлога због којих сам уписао глуму. Био је из Зајечара, а говорио перфектно! Чак је умео вешто да се поиграва са сваком врстом дијалекта.

* Имате једанаест „живих“ представа и то само на матичној сцени?

– Слободног времена је, чини ми се, све мање. А кад га добијем прође ми у „хистерији“ како да га што боље искористим. Трудим се и да свој глумачки посао радим као да се одмарам, да ми је истинско задовољство и нека врста одбране од свакодневних животних, „оперативних“ обавеза. Има и улога које вас одмарају: у „Веселим женама виндзорским“ могу да будем растерећен, за разлику од Ставрогина. Када су на репертоару „Зли дуси“ цео дан проведем у лику, тек сутрадан изађем из Ставрогина. Али, чак и у таквим глумачким задацима има места и сцена у којима глумац може да предахне. Ако ти их редитељ не нађе, мораш да их пронађеш сам.
* Како проналазите простор за паузу?

– Пауза се увек гради с партнером, потом и с публиком. Глумац треба да осети кад пауза више говори од најлепше написаног монолога. С храброшћу и поверењем у самог себе, с осећајем докле с њом треба да се иде и кад би могла да почне нека врста нелагоде, и у ансамблу и у публици. Онда се пауза прекида. По томе се театар разликује од других медија, филма и телевизије. Само он допушта тако суптилну комуникацију с гледалиштем.

* Критика каже и да је један од ваши дарова дубока проживљеност емотивних стања лика, што вас повезује и с „глумачким претком“ Рашом Плаовићем?

– Глумац мора да буде поштен. Ниједан лик Достојевског не може да се одигра „на технику“. Она је само средство којим се артикулише унутрашња, дубока дилема лика коју тумачи. Захтева једну врсту интелектуалног залагања, па и политичког читања. Таква врста улоге има и моралну тежину, дотиче сва питања која и данас себи постављамо о слободи, уређености друштва, положају човека. Све оно што свакодневно „вртимо“ у медијима.

*Понављању опробаних глумачких средстава понекад не успевају да измакну ни старији и искуснији, Вама, засад, то успева?

– То је мој уметнички императив. Да имам посла са што различитијим ликовима и да их разноликијим средствима дочаравам. Глума није лака, али треба тако да изгледа. Што би рекао Пеца Ејдус, цитирајући ону рекламу, ако мислиш да можеш боље –just do it!

 

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:407345-Igor-Djordjevic-Gluma-je-potreba-za-razumevanjem