Игор Ђорђевић: Криза је постала рефрен

ДОСТОЈЕВСКИ, па Толстој – ретка је позоришна привилегија у савременом глумачком животу. Таква прилика указала се прваку Драме Народног позоришта Игору Ђорђевићу, који ће после Ставрогина у представи „Зли дуси“ у матичном театру, у суботу увече премијерно обући костим Љевина у „Ани Карењиној“: новој представи на репертоару „Мадленијанума“, у режији Југа Радивојевића.

 gl-editorijal-484

– Сама чињеница да такви литерарни гиганти оживљавају на сцени за мене је драгоцена. У њиховом делу увек изнова откривате нове слојеве и вишезначност сваке мисли. Зато и јесу велики, свевремени. И зато је истинска привилегија играти њихове јунаке у театру – каже Игор Ђорђевић, уочи вечерашње премијере.

Наш саговорник истиче да су Ставрогин и Љевин опречни ликови: први је човек који је одабрао да не учествује у сопственом животу, док други постојано, целим својим бићем воли друго биће…

– Заједнички су им индивидуализам и сумња, особености кроз које писци изражавају и сопствену личност. Љевин настоји да буде добар, моралан и исправан човек. Ипак, у сталној је сумњи. Пун гордости живи у судару те две супротстављене стране личности. За разлику од Ставрогина који одбија све од себе (а и кад прихвати то бива касно), Љевин је редак лик, чак и у литератури: доследно и потпуно воли једну жену. На крају му писац „омогући“ срећан крај, женидбу са Кити. Ова врста љубави сама по себи је веома ретка, у животу, па и у књижевности. И кад је има, ретко се препозна. Због апсолутне усредсређености и посвећености, чак се сврстава у болест…

Млади глумац верује да ће београдска публика радо долазити на представу, не само због популарности наслова:

– Ако би се прича свела на превару и љубавни троугао, изгледала би банално чак и у време кад је прељуба нешто значила. Али, оно о чему Толстој пише је драгоцено – писац ову једноставну проблематику користи за отварање других великих тема. Љевиново тражење Бога, разлике између добра и зла, питања разума. То што је све смештено у неку врсту мелодрамске сапунице, служи само као плодно тло на којем ће „засадити“ све своје снажне мисли. Свака издвојена реченица је дубока, филозофска мисао о којој треба размислити.

Време у новој интерпретацији „Ане Карењине“, по замисли редитеља, смештено је у крај осамдесетих и почетак деведесетих година прошлог века:

– То је, такође, веома значајно доба у историји ове земље. Доба распада СССР-а и постојећих вредности, као и почетак американизације и капитализације Русије. Иако постоји потреба за очувањем идентитета, тешко га је одбранити. У земљу стиже „Мекдоналдс“, истина, с натписом на ћирилици… Окрени – обрни и ми смо стално у неким кризним временима. Криза је постала рефрен и оправдање за све. Зато ова представа треба да нас врати на размишљање о породици као нуклеусу друштва, јер само у својој кући можеш створити мир и благостање. Ако у њој није онако како треба, све вас може уздрмати. А ако је она јака, мање вас дотиче свака криза, па и шта ће Руси и Американци урадити са Кримом. Коначно, како каже Толстој, „мене више боли зуб од свих проблема човечанства“…

СРЦЕ НИЈЕ „ЦРВЕНИ МИШИЋ“

– ДАНАС су нам пуна уста љубави, али срце (како рече Љевин) остаје „црвени мишић“… – каже Ђорђевић. – И док је кроз Анину самодеструкцију Толстој указао на пропаст грађанске Русије, Љевиновом свадбом сугерише да има наде у ту нову Русију и њену надолазећу снагу. Ипак, ова два лика блиска су по својој енергији и жељи да остваре савршену љубав, без обзира на то што она одлази у смрт а он у – срећан брак.

 

 

http://novosti.rs/