Српска илегала гаражног винарства

Домаће вино. Како то добро звучи.

Или можда како је то добар изговор, да се прода било шта за будзашта! Слика данашња. Домаћи хлеб. Домаћи сир. Домаћа кобасица. Домаћи ајвар.. све од познатих великих произвожача, из праве правцате индустрије, на рафовима мегамаркета.

„домће“ Чудно зар не? Ако се не осећате превареним, џаба вам и причам. Овај украдени термин служи само да би се роба продала приглупом, кратковидом купцу бушних џепова. Јер зашто би био производ домаћи? Канде је рецептура бабина? древна? пренета са колена на колено? У индустрији, где само цеви имају колена. Где је све рачунаром израчунато и контролисано, стандардизовано. ИСО 9999, Е999, ХАСАП… и на крају: декларација на производу (јер молићу фино, купац се не сме преварити), и дедина слика како суче бркове: ДОМАЋЕ! Тзв. Домаћи производи у продавницама лажно се представљају, и за мене је то знак упозорења: шта не треба ни пробати.

Nono-vino
Ноно-вино На шта вас подсећа реч домаће? Мене подсећа на зелену пијацу. На заборављено село. Сеоска пекара. На свињокољ, и свеже месо и кобасице из комшилука. На млади сир из Араца. Сећам се чика Мишике из детињства, комшије месара, који је “клао по кућама”, није имао месару, а није ни радио у кланици – ваљда је био већ пензионер. Био је МАЈСТОР у правом смислу те речи. И школу је имао: био је шегрт, па калфа, па коначно и месар са мајсторском дипломом на зиду. Кажу, није био јефтин, али његова мануфактура је била неприкосновене професионалности: квалитет белих кобасица, крвавице, шваргле, чварака и других ђаконија био је врхунски. Анка на селу нема диплому, али има краве, и попут њене маме, која је својевремено доносила и млеко и милерам нама у град, идући од-куће-до-куће, она данас прави изванредан сир, који нигде нећете моћи купити у продавницама, само од ње на пијаци или код куће. А хлеб? Не знам, да ли овај град и околна села имају још праве приватне пекаре, као некад. Опанак се опапучио, па су сви модерни. И у селу је индустрија: струја, плин, пара, машине. Не памтим када сам последњи пут јео прави домаћи хлеб: врућа циповка од три киле, дебела хрскава кора, мирис киселог теста – квасца…(у последње време сами печемо понекад такве хлебове). Још пре тридесетак година једно од мојих највећих разочарења у овом смислу био је пут у Шурјан, мало село у Банату, где смо ишли послом, па смо планирали доручак у селу. Село није имало ни једну пекару, а једина продавница је радила два пута у недељи, где се продавао хлеб и друга потребштина из града!
оглас:

oglas vina

Али шта је случај са вином? Домаће вино и ракија – исписано на парчету папира у прозору. Најежим се, намрштим се и обузме ме сета, као просјака почетника, кад први пут пружи руку за милостињу. Није увек било тако. И није свугде у Свету тако. Од свега лошег у овим смутним временима изгледа, да је код нас ВИНО попило највећу дозу горчине од свих Домаћих ствари. А како и не би, када је Вино најплеменитије од свих артикала, њено вредновање је одувек био тежак задатак, камо ли данас, када је свако мерило вредности потпуно релативизовано, заправо не постоји систем вредности – срушен је одавно. Хаосом увек влада сила а не разум, похлепа а не креативност, корист а не лепота. Исплива олош, паметни се завуку у мишју рупу. И онда, под изговором увођења реда, да би били као они у Европи, доноси се Закон о Вину, који ће потезом пера ставити у илегалу преко 60% производње вина у Србији. Закон, који је написан за ИНДИСТРИЈУ ВИНА и искључује индивидуалне произвођаче, физичка лица, или ако хоћете: пољопривредна газдињства. Тако у Србији од 2009 године нема више домаћег вина у продаји. Шта, нисте знали? Барем званично. А шта то пише у прозору? А шта то пијемо и оцењујемо са толиким поносом на винским светковинама широм земље Србије? А о чему говоре винари-виноградари у телевизијским интервјуима са чашом свог вина у руци? Одувек је мали, обичан човек могао бирати између две опције:
1. Индустријска роба, конфекција, све готово у трговинама, данас МЕГАМАРКЕТИ, обично јефтинија и

2. Мануфактура, кројено по мери, зелена пијаца, мало скупља варијанта, али и квалитетнија роба, ову трговину данас зовемо ДИРЕКТНА ТРГОВИНА.

Е ово друго, ако је реч о вину, ви из Србије заборавите. Нема је. Остала је конфекција, индустрија. Ви ћете наравно рећи: није истина – ево ја редовно купујем одлична „лепа“ вина на селу у ринфузу, и то јефтино. То кажите вашим политичарима, пољопривредној инспекцији, министарству пољопривреде. Кажите Заводу за статистику. Они то не знају. Ја знам. Али, ја знам још понешто.

grasevina

Знам, јер видим, да откад је нови Закон, у неконтролисаној маси илегалних вина доминантно влада хаос, а о хаосу сам већ рекао свој став. Побеђују они, који праве и продају много а јефтино. И све их је више, а вина су им све шаренија, кажу: све питкија, све “лепша” и тако то народски: право домаће вино, бар знамо од чега је. Тако они кажу. Сад, пошто смо изван закона, нико нам ништа не може. Јатаци и Хајдуци, Бећари и Вино Рујно. Широк Дунав раван Срем, ја те волим драга моја….тра ла ла. Фолклор до бесвести. Постали смо сви браћа: и они са три чокота, и они са хектаром винограда, и они са Отелом и Французом, и они који су садили биране клонове врхунских сорти, и они који купују грожђе, и они који само из свог винограда праве вино, и они који немају ни затворену просторију за прављење вина, и они који имају прави подрум, и они који продају на чаше и карнистре, и они који флаширају вино – даклем сви, сви смо једнаки! Тако би многи волели, а најгласнији то и вичу, јер иначе где би били са њиховим винима!
Бог отац не зна колико нас има. Додуше, не зна се ни колико регистрованих винарија има Србија. (То је, знате, оно друго друштво, обухваћено Законом, друштво оних, који су имали први милион у џепу када су оснивали винарије). По некој полузваничној евиденцији (зато што винарски регистар још увек није доступан јавности) Српска индустрија вина има око 70 винарија. То тврди и угледни међу њима г. Александровић. А Словенија, са својих 2 милиона становника има 40.000 винарија. Аустрија има 23.000 индивидуалних произвођача. Наш сусед Мађарска броји 73.000 регистрована произвођача. По таквој некој логици ценим да нас бећара има око 20.000, само што смо ми, као што рекох, у илегали, у потпуној слободи стварања, тј. свако ради шта хоће и како хоће за разлику од оних 70, који су лепо уређени и постројени по нашем Закону. Њихова вина можете наручивати у ресторанима или купити у продавницама, мислим да се ни не зову домаћа. Можда их је срамота нас малих, који за разлику од њих, великих, правимо та тзв. домаћа вина. А да ли треба да се срамотимо са домаћим винима? Наравно НЕ, само требамо одвојити добро од лошег, требамо наћи тај бисер у мору кукоља. И пошто је то тако, више обележје Домаће није довољан атрибут за квалитет. Код нас. А у Свету? Ево једне симпатичне реченице нашег Србина, који је у Америци направио посаo:

„DOMACE VINO It stands for home grown or domaine wines, reflecting my focus on small, family owned vineyards and wineries producing unique, high-quality wines. (http://www.domacevino.com/)“

Хрвати, рецимо поносно истичу локалну специфичност и оних најмањих: то је вредно, јер је домаће! У Словенији у малим огласима се нуди домаће вино. И код нас има (веома храбрих) понуђача у огласима – баш и не улива поверење изглед етикета. Али Мађари немају тих проблема. Код њих тај термин је непознат: вино је или вино или није ништа. Мађари
једино овде у Војводини помињу Хáзибор (Домаће вино), очигледно везано за овдашње прилике а не националну културу.

Где је излаз?
Побећи или придружити се. Придружити се, значи регистровати се, и тиме везати омчу око врата. И вину и винару. Настрану са скоро непремостивим условима које поставља закон, калкулације говоре да је минимум 5 хектара винограда потребно винару да би из сопственог грожђа направљено вино исплатило егзистенцију винарије. Процена просека нас бећара је цца 1 ха. И онда, шта мислите, у трци за преживљавањем, да ли ће таква винарија имати и даље врхунска гаражна вина? Не верујем. Само један мали детаљ, колико далеко иду Српска посла:

Обавезна хемијска анализа вина код нас: 50 ЕУР
Обавезна сензорска анализа вина код нас: 60 ЕУР
УКУПНО: 110 ЕУР

У Мађарској:
Обавезна хемијска анализа вина: 26,5 ЕУР
Обавезна сензорска анализа вина: 10,5 ЕУР
УКУПНО: 37 ЕУР

Узгред речено, на сајту Министарства пољопривреде су само три лабораторије овлашћене за анализу. Од све три сам тражио понуду, једна је дала комплетну, друга само прву ставку, док трећа није ни одговорила. У Мађарској на стотине лабораторија имају акредитацију и право на анализу. Не разумем, где ли су наши законодавци гледали када су тражили Европски модел? Колико видимо, примери доказују колико смо залутали.

Преузето са: sp-wine.com