ЕЈ СРБИНЕ БРАТЕ!

Еј Србине! Где си данас брате?
Чујеш ли ме? Јуначко ти зовем име!

А сјећам се где си некад био,
Кад си оно царство споставио.
Сјећам те се са круном на глави,
Царска круна за силна србина.

Сјећам те се кад си Цркву зидо,
На небо је високо постави,
Србска Црква са неба засија,
Кроз вјекове до краја времена.

– Сјећај ме се и пођи без мене,
Срба давно у Србији нема,
Нит ко пева, нити гусле свира,
Од јунака ни у снегу трага,
Зато ми се срце скаменило,
Ја ти више нигде поћи нећу…

Еј Србине! Где си данас брате?
Чујеш ли ме? Јуначко ти зовем име!

А сјећам се кад си оно на Косову био,
Кад си турском цару говорио,
Да ће своју изгубити главу.

Невјерова туре што му рече,
Но он пође да коље и сијече,
Ал одржа ти заклетву дату,
Паде царе под зелену траву.

Сјећам те се брате са Ловћена,
Кад си вијенац на земљу спустио,
И дан данас твоје писмо читам,
Себи читам, дјеци приповедам.

– Сјећај ме се и пођи без мене,
Срба давно у Србији нема,
Нит ко пева, нити гусле свира,
Од јунака ни у снегу трага,
Зато ми се срце скаменило,
Ја ти више нигде поћи нећу…

Еј Србине! Где си данас брате?
Чујеш ли ме? Јуначко ти зовем име!

А сјећам се где си некад био,
Кад си ону звер страшну ранио.
Удари је посред Сарајева,
Удари је да јој глава спаде,
Једна спаде, ал шест их остаде.

На какве смо муке тада били,
Ал опет си брате снаге смого,
Да звер страшну у јазбину вратиш,
Да отуда кроз времена вреба.

Нису многа времена ни прошла,
Ноћ се црна над нама надвила.

У сумраку ево звезде гледам,
Јаде слутим, уплашит се недам,
Знам да брата имам за јунака…

Зашто брате ти скамењен стојиш,
Немо гледаш и ништа не збориш,
Дижи твоје Србе од Тополе!

– Сјећај ме се и пођи без мене,
Срба давно у Србији нема,
Нит ко пева, нити гусле свира,
Од јунака ни у снегу трага,
Зато ми се срце скаменило,
Ја ти више нигде поћи нећу…

Иван Лекић