Прича о псу и вуку

Прича о псу и вуку ће ми послужити да изразим став и стил којим ћу вам се обраћати. Настојаћу да теме које будем обрађивао буду универзалне и не оптерећене свакодневицом како би у размишљању избегли замке тривијалности и петпарчких прича.

Вук исцрпљен од дугог гладовања у шуми срете пса.“Дебео си ,како успеваш да нађеш храну по оваквој зими? О мени брину људи ја живим са њима и они ми дају храну, редовно и у довољној количини. А како ти је длака тако глатка и лепа. Они ми угађају милују ме, чешљају стало им је до мене, пођи самном биће хране и места и за тебе прихватиће те они. „Заслепљен псом и његовим благостањем вук пође, тек пред селом угледа нешто непознато на врату пса. „Шта ти је то око врата?Огрлица њоме сам везан ноћу“ Вук је те зиме умро од глади.

Живимо у време кад огрлице имају различите облике, боје и намене. Неке је тешко уочити а неке понеко са поносом носи.

Надам се да смо дефинисали питање става и неопходну независност за профил личности потписаног.

Драган Живојиновић

Један одговор на „Прича о псу и вуку“

  1. Један мој пријатељ је у својој причи,која носи „политички некоректан“ наслов „Деда Мраз је педер“ рекао,парафразирам: „Само је Супермен доследан себи.Он увек носи гаће преко хеланки“. Данас је јако мало Супермена!

Затворено за коментаре.